Psihijatar objašnjava koje znakove postporođajne depresije najčešće previđamo

Nakon porođaja često se govori o neprospavanim noćima, hormonskim promenama i „bebi bluzu“, ali granica između očekivane prilagodbe na novu životnu situaciju i problema koji zahteva stručnu pomoć nije uvek lako uočljiva. Postporođajna depresija može da se javi tokom prve godine nakon porođaja, a ne mora uvek da izgleda kao tuga, plač i povlačenje. Nekada se krije iza stalne anksioznosti, razdražljivosti, nesanice, osećaja krivice ili potrebe da sve bude pod savršenom kontrolom.

O tome kako prepoznati postporođajnu depresiju, koji simptomi najčešće prolaze neprimećeno i kada je trenutak da se potraži stručna pomoć razgovaramo sa dr sci. med. Milošem Markovićem, psihijatrom sa posebnim kliničkim fokusom u perinatalnoj psihijatriji. Razgovarali smo i o tome zašto se majke često osećaju krivim zbog sopstvenih emocija, koji faktori povećavaju rizik od depresije, ali i kako partner i porodica mogu da pruže konkretnu podršku kada primete da se žena ne oseća dobro.

JATO: Šta je postporođajna depresija i kako razlikovati njene simptome od uobičajenog umora, hormonskih promena i „bebi bluza“?

MILOŠ: Postporođajna depresija je osećanje kakvo se možda ne može uporediti ni sa čim drugim. Žene u stanju postporođajne depresije često opisuju da ne žele ništa drugo, nego da budu ona brižna i divna majka za koju znaju da mogu da budu svojoj deci, ali su neprestano preplavljene osećanjima koja je u tome sputavaju. Osećaju se zarobljeno u lošim osećanjima, vrlo često u vidu neprekidne mešavine uznemirenosti i depresivnog raspoloženja, a često i jako izražene krivice jer znaju da deca zaslužuju najbolje od nje, a jedva sastavljaju dan s danom. 

Ono što žene tada opisuju nije toliko tuga koliko promenljivost raspoloženja, plakanje bez povoda, razdražljivost, napetost, osećaj da su „prekomerno osetljive”. Osećanje je neprijatno i zbunjujuće, ali, ono što je ključno, ne ometa svakodnevno funkcionisanje i ne zahteva nikakvo specifično lečenje. Dovoljni su san, pomoć u kući i to da žena čuje da je ono što oseća uobičajeno, a određena vrsta psihološke pomoći svakako može biti korisna. 

Postporođajna depresija je nešto drugo. Javlja se kod 10 do 15 odsto žena. Najčešće se razvije tokom prva dva do tri meseca posle porođaja, ali može početi u bilo kom trenutku tokom prve godine. Za razliku od „bebi bluza”, ona ne prolazi sama i traje najmanje dve nedelje, obično znatno duže. Ako je prošlo dve nedelje, a stanje se ne popravlja, ili se pogoršava, to više nije bluz. Dosta žena dolazi po pomoć kasno. 

Umorna majka i dalje može da uživa u bebi, oraspoloži se kad joj neko dođe, nasmeje se. Kod depresije gotovo da nestaje sposobnost da se bilo šta oseti kao lepo, i onda kada je žena odmorna i kada ima određenu pomoć. Mnoge to opisuju kao otupelost ili osećaj udaljenosti od deteta ili poteškoće povezivanja, zbog čega se onda i osećaju krivim.

Isprekidan san zbog hranjenja je neophodan, ali ako beba spava, a majka ne može da zaspi, ili se budi sama od sebe preprano ujutru sa mislima koje ne staju, to može biti znak depresije, a ne umora.

Slično važi i za umor jer običan umor uglavnom prolazi kad se odspava, a depresivna iscrpljenost ne popušta. Umor ne stvara osećanje bezvrednosti, dok postporođajna depresija stvara. Rečenice poput „nisam dobra majka”, „detetu bi bilo bolje bez mene”, „upropastila sam sve” nisu iscrpljenost, to su simptomi ovog stanja i uvek zaslužuju stručnu procenu. 

JATO: Da li se postporođajna depresija uvek manifestuje tugom i plačem?

MILOŠ: Očigledne znake postporođajne depresije većina ljudi zna – tugu, plač, gubitak volje, nesanicu. Problem je što se ona ne javlja uvek u takvom obliku, pa se najčešće prepozna prekasno. Najčešća zamka je možda nekada izraženiji osećaj anksioznosti umesto tuge. Mnoge žene s postporođajnom depresijom uopšte ne deluju tužno, nego napeto: stalno proveravaju da li beba diše, ne daju drugima da je nose, vode dete pedijatru zbog sitnica. Okolina to može da vidi kao brigu oko prve bebe. Slično je i sa razdražljivošću koje se vrlo lako pripiše nečemu drugom.

Neke žene imaju nametljive, zastrašujuće slike ili misli u glavi – da se detetu dešava nešto strašno ili da bi čak one mogle da učine nešto strašno. Te misli su im izuzetno neprijatne, ne doživljavaju ih kao svoje, protivne su vrednostima mjake, ali ih često kriju u strahu da će ih neko proglasiti opasnima po dete. Žena je uznemirena upravo zato što joj je ta misao strana. Isto važi i za otupelost. Umesto tuge bude prisutan osećaj otupelosti ili praznine. Majka obavlja sve što treba, ali kaže da slabo šta oseća, gleda dete i oseća prazninu, pa se onda zbog toga prezire. To je simptom koji se najređe prijavljuje, jer nosi najveći stid.

Sa druge strane može biti prisutan i suprotan obrazac – majka koja funkcioniše savršeno. Uredna kuća, besprekorno negovano dete, nasmejane fotografije. Ona se drži tako što ne staje, jer bi, čim stane, sve palo. Signali su tihi perfekcionizam koji ranije nije postojao, nemogućnost da traži pomoć, iscrpljenost koju negira. 

Vrlo često se postporođajna depresija uopšte i ne pojavi samo kao psihičko stanje, nego kao da se nešto dešava u telu – glavobolje, lupanje srca, tegobe sa stomakom, vrtoglavice. Žena obiđe internistu, kardiologa i gastroenterologa, svi nalazi su uredni, a niko ne postavi pravo pitanje. Kako se oseća psihički? 

Takođe, postoji jedno koje porodica često ne postavi: kad beba spava, da li majka spava? Ako ne može da zaspi iako ima priliku, ili se budi pred zoru i više ne uspeva da se vrati u san, to nije samo umor, to je simptom. Isto tako, povlačenje koje traje nedeljama i obuhvati i ljude koje je ranije jedva čekala da vidi nije samo potreba za mirom. 

Na kraju, postporođajna depresija ne mora ni da počne odmah nakon porođaja. Često se javi tek uz prestanak dojenja, uz povratak menstrualnog ciklusa ili uz povratak na posao, dakle onda kad svi već misle da je najgore prošlo i kad se pitaju šta joj sad fali. Zašto sve to promakne? Žena ćuti jer misli da je tako svakoj, da je to normalna reakcija ili se stidi. Porodica pripisuje umoru, jer je umor zaista tu i jer je to najbezbolnije objašnjenje.

JATO: Zašto se majke često osećaju krivim zbog svojih emocija i koliko upravo taj osećaj krivice može da ih spreči da potraže pomoć?

MILOŠ: Krivica nije samo posledica okolnosti, ona je deo samog poremećaja. Osećanje bezvrednosti i preterano samooptuživanje spadaju u dijagnostičke kriterijume depresije, što znači da sastavni deo poremećaja može činiti i misao „ja sam kriva”. Žena tako ne razmišlja zato što je nešto pogrešila, nego zato što je bolesna, ali doživljava to obrnuto, kao dokaz da je loša majka. Na to se onda naslanja sve ostalo.

Okruženje i kultura su na neki način stvorili zablude i ženi unapred rekli da to treba da je najsrećniji period njenog života, da će je preplaviti samo ljubav čim vidi dete, i da je majčinstvo nešto što svaka žena zna po prirodi. Kad se ništa od toga ne dogodi, ona ne zaključuje da je ono što su joj rekli pogrešno već da je ona pogrešna ili loša.

Nastaje krug iz kojeg je teško izaći – žena oseća prazninu, tugu ili razdražljivost umesto nežnosti i sreće, zbog toga se stidi, stid je natera da ćuti, a ćutanje je izoluje, dok izolacija pogoršava depresiju, a pogoršanje pojačava osećaj krivice. Tako da što se oseća gore, to manje veruje da zaslužuje pomoć. I upravo tu krivica prestaje da bude samo simptom i postaje prepreka.

Istraživanja o razlozima zbog kojih žene ne dolaze do pomoći pokazuju da su najčečći razlozi za to stid i strah od osude, osećaj da to nije bolest nego lična slabost, strah da bi im, ako priznaju kako se osećaju, moglo biti oduzeto dete. Prepoznavanje simptoma samo po sebi ne rešava ništa ako se ne ukloni ono što ženu drži da ne zatraži pomoć.

Rečenica „svaka majka to prolazi” možda zvuči utešno, ali zapravo joj poručuje da nema pravo da se žali. Mnogo je bitnije reći upravo suprotno – da ono što oseća ne govori ništa o tome kakva je majka, a da je možda jedina greška koju može da napravi da ćuti i da se ne javi za pomoć.

JATO: Koji faktori povećavaju rizik od postporođajne depresije i da li ona može da se pojavi i nekoliko meseci nakon porođaja?

MILOŠ: Najjači faktor rizika je ranija depresija, bilo koja, ne samo postporođajna. Ako je žena već imala depresivnu epizodu, rizik je znatno veći, a ako je imala postporođajnu depresiju posle prethodnog porođaja, drastično je veći. Depresija ili anksioznost tokom same trudnoće su sledeći po važnosti, a to je ujedno i najbolji trenutak za prevenciju i lečenje – čim se simptomi pojave. Bitna je i porodična istorija – depresija ili bipolarni poremećaj kod bliskih srodnika, a posebno postporođajna depresija kod ženskih srodnika. 

Zatim ide sve ono što se tiče okolnosti. Nedostatak podrške je jedan od jako bitnih faktora – na primer, žena koja nema kome da poveri dete na dva sata je u riziku bez obzira na sve ostalo. Tu su i loš odnos s partnerom, skorašnji stresni događaji, finansijska nesigurnost, neplanirana trudnoća, komplikovan ili traumatičan porođaj, prevremeno rođeno dete ili boravak bebe u intenzivnoj nezi, teškoće s dojenjem, dete koje mnogo plače. Hronična neispavanost nije samo posledica, ona je i samostalan faktor rizika.

Što se vremena javljanja tiče, može da se javi i mnogo kasnije. Najčešće počne u prva dva do tri meseca, ali može bilo kada tokom prve godine. Postoje tri trenutka nakon prva tri meseca, u kojima se pososebno često može pojaviti, a teško prepozna – prestanak dojenja, povratak menstrualnog ciklusa i povratak na posao. Sve tri donose naglu hormonsku ili životnu promenu, a dolaze onda kad okolina već smatra da je najteži deo iza njih, pa se ženi poručuje da nema razloga da joj bude loše. 

JATO: Kada je trenutak da žena potraži stručnu pomoć i kako izgleda lečenje postporođajne depresije?

MILOŠ: Pravilo je jednostavno, ako simptomi ne prolaze ni nakon dve nedelje ili ako traju kraće, a jako su izraženi. Ako se stanje ne popravlja ili se pogoršava dve nedelje posle porođaja, to više nije prolazna adaptacija i vreme je za razgovor sa stručnjakom. Ne treba čekati ni dan ako se jave misli o smrti ili samopovređivanju i/ili povređivanju bebe, ako žena ne može uopšte da spava, a pritom nije umorna, ako je zbunjena ili govori stvari koje deluju neobično, ili ako ne može da se stara o sebi i detetu. To su hitna stanja.

Lečenje je bazirano u zavisnosti od težine poremečaja. Kod blažih i umerenih oblika psihoterapija je često dovoljna. Kod izraženijih oblika kombinuju se psihoterapija i lekovi. Za najteže oblike, uključujući postporođajnu psihozu, lečenje se sprovodi u bolnici. Uz sve to ide i ono što nije samo lek – obezbeđen san, konkretna pomoć u kući, grupe podrške. Poboljšanje se najčešće vidi u roku od nekoliko nedelja, a uspešnost punog oporavka je visoka. 

JATO: Šta partner i porodica mogu da urade ako primete da se majka ne oseća dobro, čak i kada ona sama ne prepoznaje da joj je potrebna pomoć?

MILOŠ: Jako je bitno da, ako žena kaže da je dobro, a ponaša se drugačije, nema smisla ubeđivati je da je bolesna. Postporođajna depresija joj u tom trenutku govori da ne zaslužuje pažnju, pa će svaki pritisak doživeti kao još jednu optužbu. Umesto toga, opisati ono što se vidi, kao npr. „primećujem da ne spavaš ni kad beba spava” ili „danima se ne javljaš na telefon”. Konkretno zapažanje se teže odbija. Drugo, pitati kako je ona, a ne samo kako je beba i sačekati možda drugi odgovor, jer je prvi uvek „dobro sam”. To pitanje treba postaviti više puta, u nekoliko navrata, jer žena često ne prizna odmah. 

Treće, ponuditi konkretnu pomoć, a ne otvorenu. „Javi ako ti nešto treba” je rečenica koja ništa ne menja, jer depresivna žena često neće tražiti. „Doći ću u utorak u pet i pripaziti bebu dva sata” jeste. Najvrednija pomoć je san. Jedan neprekinut blok od četiri do pet sati, tako što neko drugi preuzme brigu o detetu. To nije razmaženost jer hronična neispavanost je i faktor rizika i ono što depresiju održava.

Četvrto, paziti na reči. „Svaka majka to prolazi”, „nemaš razloga, dete ti je zdravo”, sve to zvuči kao podrška, a poručuje ženi da nema pravo da se oseća loše i da joj je najbolje da ćuti. Reći joj da ono što oseća ne govori ništa o tome kakva je majka i da to nije njena krivica. Potom, otići s njom. Zakazati pregled, ponuditi da se ide zajedno, ostati u čekaonici.

Vrlo često prepreka nije nevoljnost, nego to što žena nema snage da organizuje i jedan korak. Ako govori o smrti ili o tome da bi svima bilo bolje bez nje, ako ima misli o povređivanju dece, ako danima ne spava, a nije umorna, ako je zbunjena ili govori stvari koje nemaju smisla, ne čeka se njena saglasnost i ne ostavlja se sama s detetom. Tada se traži hitna pomoć.

Fotografije: Pexels; Privatna arhiva