REČ UREDNICE: Vanmaterična trudnoća je (zapravo) bila putokaz

Do sada, pre nego što sam počinjala da pišem prethodne dve Reči urednice, unapred sam znala skoro svaku reč iz teksta, znala sam šta će biti u uvodu, razradi i zaključku. Ovog puta, priprema za tekst je trajala daleko duže, čak nekoliko nedelja. I sad, dok sedim i pišem, merim svaku reč dva puta i vagam ispravnost i težinu svega napisanog bezbroj puta jer znam da pišem o veoma važnoj temi. U pitanju je vanmaterična trudnoća. U daljem tekstu ću prepričati svoje iskustvo.

Nažalost (ili će se ispostaviti, na moju veliku sreću), susret sa vanmateričnom trudnoćom imala sam pre tri godine, tačnije, 2023. Prvi put u životu sam ostala trudna i od samog početka te trudnoće ništa nije bilo kako treba. Test je pokazao dve crtice, a ja, koja nisam mogla da sačekam nekoliko nedelja za prvu posetu ginekologu, već sam iste sekunde sa tadašnjim dečkom, a sadašnjim mužem, otišla do prve ginekološke ordinacije, koja je, igrom slučaja, bila stacionirana usred starog tržnog centra. U toj ordinaciji sam se prvi put susrela sa nepovezanim rečenicama i savetima doktora. U toj ordinaciji je počeo put mog majčinstva.

Naime, sedeli smo u ordinaciji, doktor nam je preneo lepe vesti, a odmah zatim, između ostalog, počeo da govori (ispostaviće se, veoma netačne) informacije. Nemoj da dižeš teške stvari nakon tuširanja, jer se žene često napare, podignu nešto teško i pobace. Narednih 45 minuta smo govorili o mogućim scenarijima u kojima ja pobacujem, a ni u jednoj od tih navedenih situacija nisam bila pripremljena za ono što me je zapravo dočekalo. Ni u jednom trenutku sintagma vanmaterična trudnoća nije bila spomenuta. Nema veze, moja je greška što sam otišla u tržni centar.

Vratili smo se kući, a ja sam se odmah zatim uputila za Kragujevac. Čim sam stigla u svoj rodni grad, iste večeri, bolovi su počeli. Otišla sam do privatnog ginekologa preko dana, a zatim uveče do hitne pomoći. U privatnoj ordinaciji sam dobila utešne reči: Trudnoća mora da boli, a u državnoj bolnici da trudnoće nema u materici, da oni ne mogu da je pronađu, da odem kući i legnem i da pustim da se to samo iščisti.

Kao što možete da pretpostavite, nijedan od ovih saveta nije bio dobar (za mene). Vratila sam se kući u Beograd, još uvek u bolovima, sela zajedno sa dečkom i oplakala gubitak svoje trudnoće, uz dosta krvarenja i bolova. Međutim, iako sam legla i pustila da se to samo iščisti, bolovi nisu prošli, beta se nije spustila i ja sam opet završila u državnoj bolnici. Lekari i kontrole su mi postali svakodnevica, međutim, savet da sačekam se nije menjao i ja sam u potpunosti svoje zdravlje prepustila doktorima (kao što bi i trebalo, zar ne?).

Sećam se jedne situacije iz spomenute bolnice gde je bilo jako kasno uveče, bio je septembar i veoma hladno, ja sam ležala na ginekološkom stolu čekajući pregled i bilo mi je hladno i bila sam sama (ne postoji mogućnost ulaska sa pratnjom). Glavna sestra je došla do mene, pokrila me i krenula da me mazi po ruci. Godinama kasnije, pošto ova priča ima srećan kraj, ta ista sestra je stajala na prijemu kad sam krenula na porođaj, podsetila sam je na ovu situaciju i obe smo preplakale dobrih 15 minuta.

Da se vratimo na nemile događaje. Nakon dosta pregleda, utvrdili smo da je sve prošlo i da mogu da nastavim normalno da živim. Ja sam nastavila normalno da živim, međutim, bolovi i generalni simptomi trudnoće nisu prestali. Kada kažem bolovi, ne mislim na blage menstrualne, već na oštre bolove sa donje desne strane koji su veoma karakteristični za vanmateričnu trudnoću.

Prolaze dva puna meseca i krvarenje i bolovi ne prestaju. Jednog popodneva bolovi su krenuli da budu sve jači, da mi zahvataju deo grudi i ramena. Moja nestrpljivost me je ovog puta spasila. Otišla sam što sam pre mogla do doktorke na Banovom brdu, koja je na svu sreću veoma brzo reagovala i poslala me u bolnicu. Kada sam stigla, susrela sam se sa divnim doktorima koji su me u roku od 15 (petnaest) minuta prebacili na operacioni sto. Sa nedostatkom informacija sam ušla i izašla iz anestezije. Kasnije sam saznala da je u pitanju bila vanmaterična trudnoća, da je moj desni jajovod pukao, da sam imala unutrašnje krvarenje i da sam ostala bez spomenutog jajovoda.

Nakon operacije, puštena sam kući. Od tog trenutka moj mozak je bio opterećen isključivo temama trudnoće, začećem i zdravim životom. Postala sam opsednuta razmišljanjem o uzrocima svog problema, krivila sam sebe, druge, institucije i nisam imala razumevanja za druge oko sebe.

Bila sam preopterećena začećem, trudnoćama, plodnim danima, analizama i svakom informacijom koja bi mogla da mi pomogne da dođem do cilja. Zavidela sam ženama koje su objavljivale fotografije trudničkih stomaka, vestima o trudnoćama u svom okruženju, čak i sasvim usputnim razgovorima o tome. Svaka takva vest bila je podsetnik na ono što se meni dogodilo i na ono što sam toliko želela, a nisam mogla da imam. Nisam bila ponosna na ta osećanja, ali su bila stvarna. Danas mislim da je važno reći i to: nakon gubitka trudnoće, tuđa sreća ponekad može da zaboli, čak i kada nekome iskreno želimo sve najlepše.

U tom periodu sam mnogo čitala, istraživala i pokušavala da pronađem odgovore. Igrom slučaja, upoznala sam dr Nevenu, sa kojom sam kasnije za JATO razgovarala o PMOS-u, a sada i o vanmateričnoj trudnoći. Naš prvi razgovor bio je važan za mene i van novinarskog konteksta. Ona je postala jedna od svetlih tačaka na mom putu majčinstva.

Bila je prva osoba koja me je detaljnije upoznala sa velikom temom koja jeste vanmaterična trudnoća, sa različitim koracima i mogućnostima koje mogu da se razmotre pre nego što se uopšte dođe do vantelesne oplodnje. U tom trenutku mi je mnogo značilo da konačno razgovaram sa nekim ko mi neće ostaviti prostor da sama sastavljam odgovore iz različitih izvora. Dobila sam informacije, smernice i, možda najvažnije, osećaj da imam pravo da postavljam pitanja i da razumem šta se dešava sa mojim telom.

Zato sam joj danas posebno zahvalna. Zahvalna sam i na tome što je iskustvo koje je počelo jednim od najtežih perioda mog života, vremenom dobilo i jednu sasvim drugačiju dimenziju. Ne mislim da se teške stvari događaju sa razlogom, niti da je potrebno pronaći nešto lepo u svakom bolnom iskustvu. Ipak, na tom putu sam, koliko god to zvučalo kao kliše, mnogo bolje upoznala sebe. Naučila sam da slušam svoje telo, da se informišem, da pitam i da ne zanemarujem sopstveni osećaj kada nešto nije u redu.

Kao što sam napisala u prvoj Reči urednice, dve crtice na testu, posle fijaska zvanog vanmaterična trudnoća, konačno su se pojavile nakon dve i po godine, u maju 2025. godine. Usledila je trudnoća, a zatim i porođaj. I tek tada, nakon svega, prvi put sam se osetila dovoljno slobodno da objavim fotografiju na kojoj se vide ožiljci od laparoskopije. Nisam ih više doživljavala kao nešto što treba sakriti, kao podsetnik na neuspeh.

Nisam, međutim, očekivala reakcije koje su usledile. U inbox mi se javilo više od deset devojaka i žena koje su mi napisale da dobro poznaju te ožiljke, da su i same prošle kroz vanmateričnu trudnoću i operaciju, da znaju kako izgleda taj oporavak i koliko pitanja ostaje bez odgovora. Slične priče čula sam i od žena iz svog neposrednog okruženja. Odjednom sam shvatila koliko je iskustava poput mog oko nas, a koliko se o njima malo govori. Upravo zbog njih sam odlučila da napišem ovaj tekst.

Želim da znaju da je, kada je vanmaterična trudnoća u pitanju, svako iskustvo individualno.

Ne postoji jedinstven način da se prođe kroz gubitak trudnoće, oporavak ili strah od narednog pokušaja. U redu je osećati bes, tugu, zavist, nemoć, ljutnju na sopstveno telo, na okolnosti, na svet oko sebe. U redu je i ako vam je teško da slušate tuđe vesti o trudnoćama, ako ne možete da se radujete onako kako ste ranije mogle ili ako vam je potrebno mnogo vremena da ponovo pronađete mir. Ja sam iz tih osećanja izašla tek skoro. Nije bilo pravolinijski i nije se dogodilo preko noći. Ne želim da svoje iskustvo predstavim kao recept za oporavak, niti da nekome kažem kako bi trebalo da se oseća.

Ono što mi je ovaj put, između ostalog, doneo jeste drugačiji odnos prema sebi i svom telu. Dugo sam ga posmatrala kroz ono što ne može, kroz jajovod koji sam izgubila, kroz trudnoću koja se nije završila kako sam zamišljala i kroz pitanja na koja nisam imala odgovore. Vremenom sam počela da ga posmatram drugačije. Da ga volim i cenim zbog svega što može, zbog njegove funkcionalnosti, zbog načina na koji mi svakodnevno pokazuje šta mu je potrebno. Naučila sam da komuniciram sa njim, da ga slušam i da mu verujem, umesto da ga neprestano krivim.

Ožiljci su i dalje tu. Samo što danas, kada ih pogledam, ne vidim isključivo ono što sam izgubila i u prvom planu nije jedino vanmaterična trudnoća. Vidim i sebe iz tog perioda, sve što sam prošla, ljude koje sam upoznala, pitanja koja sam naučila da postavljam i put koji me je, na kraju, doveo do majčinstva. Ovaj tekst posvećujem svim ženama koje prepoznaju tu priču, naročito onima koje su još u njenom najtežem delu. Ne znam kako će izgledati vaš put i ne mogu da obećam srećan kraj. Ali znam da vaše iskustvo zaslužuje da bude saslušano, da vaša osećanja imaju svoje mesto i da ne morate kroz sve da prolazite u tišini. I ne treba.

Fotografije: Anja Pantelić