Reč urednice: JATO je jednačina sa tri nepoznate

Svakom novom poglavlju u životu, ili makar nagoveštaju promene, prilazimo sa distancom. Suočavanje sa menjanjem rutine, pa bila ona jutarnja, petominutna, petnaestominutna ili ozbiljnijih vremenskih odrednica, nije prijatno iskustvo. Ja ne volim kada mi se u omiljenoj pekari promene sastojci u pecivu, ne volim kada moj omiljeni konobar dobije otkaz jer on zna da mi napravi najlepšu kafu, ne volim kada izmeste pešačke prelaze… Kako onda možemo očekivati isti život nakon velikih promena? Kako možemo da budemo isti nakon dolaska deteta?

Odgovor je jednostavan (makar iz mog iskustva) – ne možemo niti treba da budemo isti. Žene prolaze bezbrojne transformacije daleko ranije od samog začeća (ukoliko je trudnoća planirana), a partnerski odnos prolazi kroz daleko ozbiljnije faze pripreme za novog člana. Sećam se jedne osobe koja je pokušavala da ostane trudna, sećam se osobe koja je ostala trudna, sećam se osobe koja je ostala bez jajovoda nakon vanmaterične trudnoće, sećam se osobe koja se tri godine mirila sa činjenicom da možda neće moći da ima željeno potomstvo, zatim se sećam osobe koja se provodila na sopstvenoj svadbi pet dana pre pozitivnog testa.

Sećam se sebe koja je održavala trudnoću, sećam se sebe kad sam bila samouverena trudnica, sećam se strahova, želja i iluzija o sledećoj fazi mog života. Ja sam i tada bila kompletna osoba i sva moja osećanja bila su potpuno validna i ništa manje pogrešna od onih koje oseća osoba koja ovo piše.

Da se vratimo na sećanja.

Sećam se svog muža koji me je pratio u svim usponima i padovima, posetama lekaru, izlascima, plakanjima, mirenjima i svađama. Isto se sećam njegove face u Španiji kad sam najzad ostala trudna (kad smo najzad otišli sami da odmorimo nekoliko dana, ironija, zar ne?).

Ja se, zapravo, sećam svake osobe koja sam bila, postajala, prestajala da budem i nastavila da budem. Fragmenti svih tih osoba ostali su upisani u kodu ove osobe koja jesam i koja ću tek biti.

Zatim je stigla beba.

Sa njom je stigla i nova verzija mene, nova verzija mog muža i potpuno nova verzija našeg odnosa. Promena nas je dočekala sve, a posebno kada je u naš život stigla jedna mala osoba koja je od prvog dana počela da menja pravila igre. Učili smo nove rutine, nove zvukove, nova jutra, nove vrste umora. Učili smo i nove strahove. One za koje smo ranije mislili da postoje negde tamo, kod nekih drugih ljudi, odjednom su dobile ime, lice i malu pidžamu.

Kako dete raste, rastemo i mi. Menjaju se pitanja, menjaju se potrebe, menjaju se naše granice, strpljenje, očekivanja, način na koji razgovaramo, način na koji volimo. Jedan period prođe, drugi dođe, taman kada pomislimo da smo uhvatili ritam. Roditeljstvo je, izgleda, jedna velika vežba iz prilagođavanja. A partnerski odnos u svemu tome dobija još jednu dimenziju. Od dvoje postajemo troje, a svako od nas u tu novu postavku donosi svoju istoriju, karakter, strahove, želje i predstavu o tome kako bi sve trebalo da izgleda.

I tako dolazimo do JATA.

Svi pričamo o tome kako nam je potrebno selo. Kažemo da je za odgajanje deteta potrebno celo selo, da su nam potrebni ljudi, podrška, prijatelji, porodica, zajednica. A mi već na samom početku imamo jedno malo jato.

Mamu, tatu i bebu. Tri nepoznate.

Tri osobe koje svakog dana uče jedna drugu. Tri osobe koje se menjaju istovremeno. Tri odnosa koja postoje unutar jedne porodice: odnos mame prema bebi, tate prema bebi i žene prema muškarcu. I svaki od njih ima svoju matematiku.

Zato je JATO za mene jednačina sa tri nepoznate. Zato što roditeljstvo nema konačno rešenje. Zato što se jednačina menja sa svakim novim zubom, prvim korakom, polaskom u vrtić, prvom ocenom, prvom ljubavi. Menjamo se mi, menja se dete, menja se partnerstvo. Ono što je važilo juče možda će danas tražiti novu formulu. I to je sasvim prirodan deo odrastanja zajedno.

Iz te ideje nastalo je JATO.

Želeli smo da napravimo prostor koji pripada svim tim promenama. Magazin koji roditeljstvo posmatra zajedno sa partnerstvom, jer jedno sa drugim svakodnevno razgovaraju. Prostor za mame i tate, žene i muževe, žene i muškarce, bebe i decu, ali i za ljude koji se nalaze iza svih tih uloga.

JATO je zajednica koja raste zajedno sa roditeljima i njihovom decom. Otvorena je za pitanja, dileme, greške, nova saznanja, promene mišljenja i sve one male trenutke koji čine svakodnevicu. Zanimaju nas odnosi između partnera, odnos roditelja i deteta, ali i odnos koji svako od nas gradi sa sobom dok kroz sve te uloge prolazi.

Jer iza mame i tate i dalje postoje žena i muškarac. Iza roditelja postoji osoba sa svojim željama, strahovima, interesovanjima, karijerom, prijateljstvima, ljubavima i potrebom da ponekad popije kafu dok je još topla.

JATO želi da ide korak po korak. Sa vama. Sa vašom decom. Sa vašim partnerstvima. Sa svim verzijama vas koje ćete tek upoznati.

Dobrodošli u JATO.

Naslovna fotografija: Nikola Ćirković