Psihološkinja Marija Bogdanović o životu nakon razvoda i „svesnom razdvajanju”

Psihološkinja Marija Bogdanović vodi nas kroz svesno razdvajanje.

Kada su 2014. godine Gwyneth Paltrow i Chris Martin objavili da se „svesno razdvajaju“ (conscious uncoupling), internet je reagovao na dva načina: ruganjem i radoznalošću. Izraz je preuzet iz rada Katherine Woodward Thomas i za kratko vreme postao kulturološka etiketa za rastanak koji ne liči na rat. Od tada se o njemu govori na podkastima, u magazinima i u ordinacijama.

Kao psihološkinja koja se bavi i psihoterapijom i dijagnostikom, ne zanima me da li je termin dobar ili loš. Zanima me šta on pokušava da imenuje i šta se dešava kada ga ljudi pokušaju primeniti na sopstveni život. Jer rastanak je jedan od retkih životnih događaja u kojem se istovremeno lome identitet, svakodnevica, budućnost i ono što o sebi mislimo.

Šta je uncoupling, a šta nije?

Treba znati da pojam nije nastao u istraživačkoj literaturi, već u okviru knjige i komercijalnih programa Katherine Woodward Thomas, pa ga ovde koristimo kao kulturološku i kliničku okosnicu za razmišljanje, a ne kao validiran terapijski model. U svom najjednostavnijem značenju, uncoupling je rastanak u kome oba partnera pokušavaju da zadrže poštovanje, odgovornost i kontakt, pre svega kada postoje deca. To nije rastanak bez bola. To nije ni rastanak u kome se „sve razumemo“ i niko nikoga ne povređuje. Takvo očekivanje je, po mom iskustvu, jedna od najčešćih zamki.

Važna napomena: ovaj okvir nije primenjiv kada u vezi postoji nasilje, zastrašivanje ili kontrola. U tim situacijama prioritet je bezbednost, a ne „svest“ i „saradnja“.

Šta nam kaže teorija vezanosti?

Bowlby je rastanak opisivao kao gubitak figure vezanosti, a Hazan i Shaver su 1987. predložili da se odrasle romantične veze mogu razumeti kroz iste obrasce vezanosti kao rana vezanost. Zato rastanak često ne boli samo zbog „te osobe“, već zato što se aktivira sistem koji je zadužen za osećaj sigurnosti.

Ljudi sa anksioznim obrascem vezanosti u rastanku češće protestuju: zovu, proveravaju, pregovaraju. Oni sa izbegavajućim obrascem se češće povlače, racionalizuju i brzo „prelaze na dnevni red“. Ni jedno ni drugo nije patologija. To su naučeni načini regulisanja blizine, koji u krizi postaju vidljiviji.

Psihodinamski pogled: žalovanje, ambivalencija i stid

U psihodinamskom okviru rastanak je oblik žalovanja. Ne žalujemo samo osobu, već i zamišljenu budućnost, sliku o sebi u toj vezi i ulogu koju smo imali. Kohutovim pojmovima, a to je već naše proširenje teorije na odrasle odnose, partner može biti i selfobject: neko ko ogledalom potvrđuje našu vrednost ili nam pruža osećaj stabilnosti. Njegov odlazak zato može da se doživi kao rušenje unutrašnje strukture, a ne samo kao gubitak društva.

U tom procesu posebno mesto ima stid. Razvod i rastanak u mnogim sredinama i dalje nose poruku „nisam uspeo/uspela“. Stid je afekat koji ne kaže „uradio sam nešto loše“ (to je krivica), već „ja sam nešto loše“. Zato se često ne pokazuje otvoreno. Pojavljuje se kao ljutnja, povlačenje, preterano objašnjavanje drugima ili potreba da se pokaže da smo „dobro“. Bez prepoznavanja stida, uncoupling lako postaje samo još jedan način da se sakrije.

Šta nam kaže savremena nauka o žalovanju

Stroebe i Schut su model dvostrukog procesa razvili za žalovanje posle smrti bliske osobe, a na rastanke ga primenjujemo po analogiji. Prema tom modelu, žalovanje nije linearno. Osoba se smenjuje između okrenutosti gubitku (tuga, sećanja, ljutnja) i okrenutosti obnovi (nove rutine, uloge, planovi). Taj talasasti obrazac je normalan. Ako ste jedan dan ravnodušni, a drugi dan ne možete da ustanete, to ne znači da „ne napredujete“.

Zato popularne „faze“ (poricanje, ljutnja, cenkanje, depresija, prihvatanje) treba čitati oprezno: Kübler-Ross ih je 1969. opisala na osnovu rada sa teško obolelim pacijentima, a ne kao redosled žalovanja, i nisu empirijski potvrđene kao univerzalan tok. Rastanak se ne završava prihvatanjem. Prihvatanje dolazi i odlazi.

REBT pogled: ne rastanak, već ono što o njemu mislimo

U REBT-u, polazimo od Ellisove ABC strukture: događaj (A) sam po sebi ne izaziva emociju. Emociju izaziva uverenje (B) o događaju, a ono vodi do emocionalne i bihejvioralne posledice (C). Ne možemo da promenimo činjenicu da se veza završava, ali možemo da proverimo šta o tome govorimo sebi.

U radu sa ljudima koji se razdvajaju najčešće susrećem četiri grupe nefunkcionalnih uverenja.

Zahtevi. „Veza je morala da traje.“ „Trebalo je da me bolje razume.“ „Mora da se rastanemo kulturno.“ Zahtev prema sebi, partneru ili životu pretvara bolnu činjenicu u nepravdu koja se ne može prihvatiti.

Katastrofiziranje. „Ovo je najgore što mi se moglo desiti.“ „Nikada neću ponovo biti srećan/srećna.“ Rastanak je težak, ali ne mora biti nepodnošljiv.

Niska tolerancija na frustraciju. „Ne mogu da podnesem ovu neizvesnost.“ Ovo uverenje često vodi u prenagljene odluke ili u vraćanje u vezu koja je već završena.

Globalno vrednovanje. „Neuspeo/la sam kao partner.“ „Ja sam kriv/a.“ „On/ona je loša osoba.“ Ovde je REBT-ov koncept bezuslovnog prihvatanja sebe (unconditional self-acceptance) najkorisniji. Možemo da procenimo svoje ponašanje u vezi, da priznamo greške i da ih ispravimo, a da pri tom ne donosimo presudu o sopstvenoj vrednosti. Isto važi i za bezuslovno prihvatanje drugih: partnerovo ponašanje može biti povređujuće, a da on kao osoba ne bude svedena na to ponašanje.

REBT razlikuje i zdrave i nezdrave negativne emocije. Tuga je zdrava reakcija na gubitak, depresija je nezdrava. Žaljenje je zdravo, krivica i stid nisu. Razočaranje je zdravo, besi koji traži kaznu nije. Cilj nije da prestanemo da osećamo, već da osećamo ono što nam omogućava da funkcionišemo i da donosimo odluke koje dugoročno imaju smisao za nas.

Odnos kao sistem: šta kaže Gottman, šta kaže shema terapija

Istraživanja Johna Gottmana su izdvojila kritiku, prezir, defanzivnost i povlačenje kao obrasce komunikacije povezane sa većim rizikom od raspada veze, pri čemu se prezir izdvaja kao najjači pokazatelj. Navodi o veoma visokoj tačnosti predviđanja osporavani su zbog nedostatka unakrsne validacije, pa ih treba čitati kao smernicu, a ne kao presudu. U kliničkoj praksi se često zapaža da slični obrasci nastavljaju da se javljaju i u rastanku, ali to nije nalaz istraživanja. Ako par tokom veze komunicira prezirom, nije realno očekivati da će u procesu rastanka komunicirati „svesno“, osim ako to svesno ne uvežba.

Shema terapija (Young) dodaje još jedan sloj: ljudi u rastanku često aktiviraju rane sheme, kao što su napuštenost, defektnost… Ono što deluje kao reakcija na partnera često je reakcija na staru unutrašnju priču. Prepoznavanje sheme ne rešava rastanak, ali smanjuje šansu da odluke donosimo iz stare rane.

Kulturološki kontekst: „healing“, „closure“ i pritisak da rastanak bude savršen

Savremena kultura rastanku daje nekoliko novih narativa, od kojih svaki nosi i korist i rizik.

„Healing journey“. Ideja da je bol put ka rastu pomaže mnogima, ali može da postane obaveza: ako se ne „isceljujem“ dovoljno brzo ili dovoljno vidljivo, nešto sa mnom nije u redu.

„Closure“. Verovanje da ćemo osetiti zatvaranje ako dobijemo objašnjenje, izvinjenje ili poslednji razgovor. Često ga ne dobijemo. Zatvaranje je, u praksi, više unutrašnji nego spoljašnji proces.

Jezik terapije u svakodnevnom govoru. Reči kao što su „toksično“, „trauma“, „granice“ i „narcis“ postale su deo običnog rečnika. Na jednoj strani, to je pomoglo ljudima da imenuju ono što dožive. Na drugoj, lako se koriste kao oružje: partner koji se rastaje postaje „narcis“, a ne osoba sa kojom smo delili život.

Estetika rastanka na mrežama. Zajednička fotografija sa detetom, rečenica „ostajemo porodica“, objava koja deluje mirno. Za nekoga je to iskren izraz, za nekoga režiranje. Pritisak da rastanak izgleda uspešno može da postane još jedan oblik stida.

Novi oblici zajedništva. Ko-roditeljstvo, nesting (deca ostaju u kući, roditelji se smenjuju), „sivi razvod“ nakon dugogodišnjeg braka. Pokazuju da rastanak nije jedan scenario, već niz različitih rešenja.

Zamka „savršenog“ uncouplinga

Najveći paradoks pojma je da može da stvori novi standard savršenstva. Ako se ne rastajem „svesno“, mirno i bez ljutnje, da li sam onda neuspešan i u rastanku? REBT bi ovde primetio zahtev: moram da se rastanem savršeno. Njegova alternativa je preferencija: volela bih da se rastanemo uz poštovanje, ali ako ne uspem uvek, to ne znači da sam loša osoba.

Ljutnja, tuga, zbunjenost i trenuci nepravde sastavni su deo rastanka. Svesnost nije odsustvo emocija, već sposobnost da emociju prepoznamo pre nego što odlučimo šta ćemo s njom.

Kada postoji dete

Pregledi istraživanja pokazuju da se većina dece na razvod prilagodi, i da na tegobe više utiču roditeljski sukob i kvalitet porodičnih procesa posle razvoda nego sam razvod. Zaštitno deluju smanjen sukob i kvalitetno roditeljstvo nakon rastanka.

Kliničke preporuke obično idu u tom smeru: dete ne treba da bude glasnik, ne treba da čuje ružne reči o drugom roditelju i treba da dobije jednostavno, istinito objašnjenje prilagođeno uzrastu. Dete ne mora da zna razloge rastanka. Mora da zna da nije krivo i da će i dalje biti voljeno i zbrinuto.

Pitanja za razmišljanje

• Šta o sebi govorim kada mislim o ovom rastanku? Da li su to činjenice ili presude?

• Koje „moram“ i „trebalo bi“ nosim? Da li ih mogu zameniti rečju „voleo/la bih“?

• Da li ono što radim u rastanku odgovara osobi kakva želim da budem, i kada sam ljuta?

• Gde u telu osećam stid, i kome ga prikrivam?

• Šta bi moje dete (ili ja za deset godina) želelo da sam uradila u ovom periodu?

Marija Bogdanović: Umesto zaključka

Uncoupling nije tehnika, nije status i nije rezultat. To je pokušaj da se kroz jedan od najtežih životnih prelaza ostane čovek prema sebi i prema drugome. Ponekad uspe, ponekad samo delimično. I jedno i drugo je ljudski.

Ako se u nekom delu ovog teksta prepoznajete, i ako vam je rastanak postao težak da ga nosite sami, razgovor sa stručnim licem može biti dobar prvi korak.

Fotografije: Privatna arhiva