Psihološkinja Marija Bogdanović: „Ženski mozak je (konačno) u centru pažnje”

Na ECNP kongresu u Minhenu, jednom od najvažnijih evropskih skupova psihijatrije i neuronauke, hormonski ciklus žene dobio je mesto koje zaslužuje, a hormoni i mentalno zdravlje žena (i njihov odnos) bili su u centru pažnje.

Psihološkinja Marija Bogdanović vodi nas kroz ono što je nauka tek počela da razume.

Postoji jedna rečenica koju svaka žena čuje bar jednom u životu: To su ti samo hormoni. Izgovara se usput, kao dijagnoza i zaključak u isto vreme, i posle nje se obično više ništa ne pita. Zato sam u Minhenu, na ECNP kongresu, sela u Auditorijum sa jednim jedinim pitanjem: šta ako su samo hormoni zapravo početak razgovora, a ne njegov kraj?

Jer evo istine koju nauka tek sada izgovara naglas. Uprkos svemu što znamo o mozgu, ženski mozak je i dalje upadljivo slabo istražen. Ne zato što nauka nije radila, već zato što je decenijama radila za nekog drugog. Muško telo bilo je podrazumevana norma, a istraživački prioriteti postavljani su prema onome što je važno muškarcima. Hormonske promene kod žena tretirane su kao komplikacija. Nešto što kvari podatke. Fusnota.

Žena koja kaže da se pred menstruaciju ne prepoznaje? Preosetljiva. Mama koja posle porođaja plače bez razloga? Hormoni, proći će. Žena u četrdesetim koja odjednom ne može da se seti obične reči? Stres. Uvek isti odgovor, samo drugačije upakovan.

Patrijarhat u belom mantilu

Često se može čuti da se u svetu više novca ulaže u istraživanja muške ćelavosti nego endometrioze. Precizne brojke iza te tvrdnje teško je proveriti, ali podaci koji se mogu proveriti ne govore ništa utešnije.

Endometrioza pogađa otprilike svaku desetu ženu. U SAD je za njena istraživanja 2022. godine izdvojeno oko 27 miliona dolara, dok rak prostate, koji pogađa sličan udeo muškaraca, dobija više od jedanaest puta više (Women’s eNews). Analize pokazuju da bolesti koje pretežno pogađaju muškarce dobijaju više novca u gotovo tri četvrtine slučajeva (Harvard Political Review). A žene na dijagnozu endometrioze često čekaju godinama, dok im se bol pripisuje osetljivosti ili psihi.

Ovo je (očigledno) nešto daleko tiše i upornije od zavere: kultura u kojoj se muški problem doživljava kao medicinski, a ženski kao takva je priroda. Patrijarhat ne nosi uvek transparent. Ponekad nosi beli mantil i potpisuje budžet.

Od ranjivosti do sposobnosti promene

A onda je na binu izašla prof. Julia Sacher, psihijatrica i neuronaučnica, i okrenula celu priču naopačke. Njena teza je jednostavna, a radikalna: hormonski prelazi u životu žene nisu samo periodi rizika. Oni su prozori kroz koje možemo da vidimo jednu od najneverovatnijih osobina mozga, a to je njegova sposobnost da se menja.

Pubertet, menstrualni ciklus, trudnoća, period posle porođaja, perimenopauza. Umesto da pitamo samo šta tu može da pođe naopako, ona pita kako se mozak prilagođava, kako se reorganizuje i šta ga čini otpornim. Neuroplastičnost, adaptacija, rezilijentnost. Reči koje smo navikli da slušamo u kontekstu učenja i oporavka, a retko kada govorimo o ženskom telu.

Priznajem, kao psihološkinji ovo mi je bilo kao muzika. Jer razlika između priče tvoji hormoni te napadaju i priče tvoj mozak se prilagođava nečemu velikom nije samo naučna. Ona menja način na koji žena doživljava sebe.

Prof. Sacher je pokazala tri pravca istraživanja koja ovu ideju čine opipljivom.

Posle porođaja: kada se hemija promeni preko noći

U danima posle porođaja nivo estrogena i progesterona naglo pada. To je jedna od najvećih i najbržih hormonskih promena koje ljudsko telo uopšte doživi. Istraživanja molekularnog oslikavanja mozga pokazuju kako ovaj nagli pad utiče na sisteme neurotransmitera, odnosno na hemiju koja oblikuje naše raspoloženje. I upravo to razumevanje otvara vrata za ciljanije i preciznije terapije.

Zvuči tehnički, ali poruka je duboko ljudska. Postporođajna depresija nije slabost karaktera. Nije nezahvalnost prema detetu. Nije dokaz da žena nije stvorena da bude majka. Ona ima svoju biologiju, koju nauka sve bolje razume, i leči se.

U radu sa trudnicama i mamama čujem isto pitanje iznova: Šta nije u redu sa mnom? Iz mog iskustva, ne drže žene u tišini toliko sami simptomi, koliko stid zbog njih. Svaki naučni nalaz koji kaže ovo je stvarno i ima objašnjenje utišava onaj glas koji joj šapuće da treba da ćuti, i da je to što oseća normalno.

A šta bi se desilo kada bismo umesto reči normalno koristili reč normativno? Ako je reč o hormonskom i psihičkom stanju koje je deo ljudskog iskustva, koje može da se desi i dešava se mnogim ženama, zašto ga uopšte merimo na skali normalnog i nenormalnog? Normalno često zvuči kao nije to ništa, izdrži. Normativno kaže nešto drugo: ovo je čest i poznat deo ženskog iskustva, i upravo zato zaslužuje pažnju, razumevanje i pomoć. Reči koje biramo nisu samo etikete. Kada promenimo reč, menjamo i način na koji iskustvo doživljavamo, a sa njim i sliku koju žena ima o sebi.

Ciklus: da li smo iste žene svakog dana u mesecu?

Drugi pravac je ono što se zove gusto longitudinalno uzorkovanje. Prevedeno: istraživači prate istu ženu iznova i iznova, kroz ceo menstrualni ciklus, i snimaju njen mozak u različitim fazama. Nalazi pokazuju da individualne hormonske putanje oblikuju strukturu mozga, serotoninsku signalizaciju i komunikaciju između mozga i tela.

Ključna reč je individualne. Ne postoji prosečna žena sa prosečnim ciklusom. Svaka ima svoju putanju, i njen mozak na nju odgovara na svoj način.

Tu dolazimo do PMDD-a, predmenstrualnog disforičnog poremećaja. To nije jak PMS. To su teški simptomi depresije, anksioznosti, razdražljivosti i gubitka kontrole koji se iz meseca u mesec vraćaju pred menstruaciju. A ono što danas znamo menja sve: nalazi hormona kod ovih žena najčešće su sasvim uobičajeni.

Kada su u pitanju hormoni i mentalno zdravlje žena, razlika je u tome koliko je njihov mozak osetljiv na sasvim uobičajene promene. Isti hormoni, drugačija osetljivost. I zato precizni tretmani, oni koji polaze od pojedinačne žene, a ne od proseka, više nisu luksuz. Postaju neophodnost.

Perimenopauza: prelaz o kome se šapuće

O pubertetu pričamo otvoreno. O trudnoći pišemo knjige. A o perimenopauzi, godinama pre poslednje menstruacije kada hormoni počinju da osciluju, i dalje uglavnom šapućemo. Ili je ne prepoznajemo uopšte.

Treći pravac istraživanja koji je prof. Sacher predstavila oslanja se na velike kohorte, odnosno studije na hiljadama ljudi, osetljive na razlike između polova i rodova. One pokazuju kako se hormonski, metabolički i vaskularni procesi ukrštaju i zajedno utiču na zdravlje mozga, posebno u perimenopauzi.

Drugim rečima, magla u glavi, loš san, promene raspoloženja i osećaj da više nisi svoja nisu samo posledica stresa ili godina. Mozak u tom periodu prolazi kroz pravu tranziciju. I zaslužuje da je posmatramo jednako ozbiljno kao bilo koju drugu.

Slobodne, a ipak…

Živimo u vremenu u kome ženama nikada nije upućena snažnija poruka da su slobodne. Da mogu da biraju, da rade, da budu glasne, da zauzmu prostor. Pa zašto se onda svaka od nas, pre ili kasnije, susretne sa onom prikrivenom, uljudnom mizoginijom? Sa komentarom na sastanku. Zato što patrijarhat nije samo struktura spolja. On je naučen. Toliko je duboko ukorenjen u našoj kulturi da ga nosimo i u sebi, i nesvesno ga okrećemo jedna prema drugoj. Osuđujemo majku koja se žali da joj je teško. Koleginicu koja je previše emotivna. Prijateljicu koja preteruje sa bolom. I na kraju sebe, kad progutamo simptom jer nismo htele da dramimo. Na našem podneblju taj unutrašnji glas je uporan, i često pozajmljen. 

Pitanje je: možemo li da očekujemo pravu promenu u ženskoj endokrinologiji dok se naš kulturološki odnos prema ženskom zdravlju toliko razlikuje od odnosa prema muškom? Nauka ne nastaje u vakuumu. Pitanja koja postavljamo zavise od toga šta smatramo vrednim pitanja. Predavanje kao ovo u Minhenu znak je da se nešto pomera. Ali promena koja počne u eksperimentalnim uslovima i istraživanjima nije završena ne vidimo obrise u našoj svakodnevnici i u tome kako se ophodimo jedni prema drugima.  

Hormoni su signal

Ako bih celo predavanje morala da svedem na jednu rečenicu, bila bi ova: hormonske promene ne treba posmatrati kao šum koji treba izbaciti iz podataka, već kao vredan biološki signal. Zajedno, ovi nalazi ruše ideju da je mozak odrasle osobe manje-više statičan organ. Nije. Menja se, prilagođava i reaguje, kroz ceo život.

Prof. Sacher je završila pozivom da se spoje tri stvari: razumevanje mehanizama u mozgu, praćenje individualnih putanja i istraživanja koja konačno uključuju žene, a ne samo podrazumevaju da važi isto. Cilj je personalizovana prevencija i lečenje, i bolja briga kroz ceo život.

Izlazim iz Auditorijuma sa jednom mišlju: kada žena kaže ne prepoznajem sebe, to nije preterivanje. To je podatak. Pitanje o ciklusu, trudnoći ili perimenopauzi ne bi trebalo da bude dodatak razgovoru o mentalnom zdravlju. Trebalo bi da bude njegov deo.

Fotografije: Privatna arhiva