REČ UREDNICE: Sedim i gledam u tačku na zidu

Oktobar je mesec tokom kog mnogo govorimo o zdravlju žena. Ružičasta boja pojavljuje se svuda oko nas kao podsetnik na nešto što bi, zapravo, trebalo da bude deo naše svakodnevice tokom cele godine – na to da o svom zdravlju moramo da brinemo pre nego što nas ono primora da se zaustavimo.

Preventivni pregledi imaju jednu neobičnu osobinu (koju im mi dodajemo). Uvek znamo da bi trebalo da ih zakažemo, a gotovo uvek postoji nešto što nam se učini važnijim. U beskrajnoj listi stvari koje čekaju na nas, naše ime nekako najlakše sklizne na dno. A trebalo bi da bude među prvima.

Ne mislim pritom da bi odjednom trebalo da naučimo da živimo tako da nam se sve obaveze same pomeraju u stranu čim poželimo famozno vreme za sebe. Volela bih da je tako, ali znam da uglavnom nije. Nekada jednostavno za to nema dovoljno prostora. Iako znam da nijedna osoba ne potiče iz iste socio-ekonomske pozadine i da se razlikuju definicije reči podrška od žene do žene, mislim da možemo da pokušamo da sebi damo malo više prostora nego što smo navikle. Ili navikli.

Nekada je to odlazak na pregled koji smo dugo odlagale. Nekada je to sasvim običan ručak koji ćemo pojesti sedeći, a ne iznad sudopere ili dok jednom rukom odgovaramo na mejl. Nekada je to sat vremena za posao koji volimo. Nekada razgovor sa prijateljicom. A nekada, i ovo mi je možda najdraže, ne mora da se desi baš ništa.

Kada pomislim na to veliko ništa, prvo što mi na pamet padne jeste onaj večernji trenutak nakon što sam stavila dete na spavanje i sela i dobrih 45 sekundi gledala u jednu tačku na zidu. Sada, sa druge strane, kada pomislim na to da ne treba da radimo ništa, ne mislim na ništa nakon obaveze, ne mislim na ništa primorano drugom akcijom. Mislim na ono ništa koje biramo.

Otkad sam mama, vreme više nije samo moje, čak ni to ništa nije samo moje

Pre nego što sam postala mama, umela sam da kažem da nemam vremena (izlizana fraza koju je svaki roditelj makar jednom u svom životu izgovorio). Sada mi je ta rečenica pomalo smešna kada se setim šta sam tada smatrala nedostatkom vremena.

Majčinstvo promeni odnos prema satnici. Dan počinje da se sastoji od nekih tuđih potreba koje su veoma stvarne i veoma hitne. Neko (znamo ko) je gladan, neko (znamo ko) je pospan, neko (…) se probudio prerano, neko je prosuo vodu, neko mora kod pedijatra, neko je upravo naučio da puzi i odlučio da mu je utičnica najzanimljivija stvar u stanu. U međuvremenu postoji posao, kuća, partner, porodica, prijatelji i sve ono što je postojalo i pre bebe, samo što sada pokušavam da ga uguram između dve bebine dremke.

I tu negde počneš da odlažeš sebe

Naravno, ne planski. Ne odlučiš jednog jutra da od sada više nisi važna. Samo se, eto, tako namesti. Prvo kažeš da ćeš pregled zakazati sledeće nedelje. Onda shvatiš da sledeća nedelja više nije slobodna. Onda dete dobije temperaturu. Onda dođe neki posao. Onda se setiš da si zakazala nešto drugo. I tako prođe još mesec dana.

Možda bi trebalo da naglasim jednu važnu stvar: moj muž je trenutno primaran roditelj detetu i ja svakoga dana imam osam sati koje provodim u poslu koji volim najviše na svetu, sa dobrim ženama, ljudima. Dakle, već u startu moja pozicija nije pozicija neke druge žene, međutim, određene stvari su nam iste.

Isto nam je da je mama osoba koja je postojala i pre bebe

O ovome sam već pisala u prvoj reči urednice, kada sam se vraćala kroz različite verzije sebe. I dalje mi je važno da to ponavljam, možda baš zato što je lako zaboraviti.

Pre nego što sam postala mama, imala sam posao koji mi je bio važan. Imala sam svoje planove, ljude koje sam volela, mesta na koja sam želela da idem, stvari koje su me zanimale. Imala sam dane koji su pripadali samo meni. Beba je, naravno, promenila mnogo toga. Promenila je i mene. Neke stvari su mi danas važnije nego ranije, neke su izgubile značaj, a neke su se samo pomerile negde sa strane dok ne dođe njihov red. Međutim, bitno je da zapamtimo da njihov red treba i mora da dođe.

Želim da radim. Želim da imam svoje vreme. Želim da odem na pregled kada treba. Želim da sedim sa mužem i pričam o nečemu što nema nikakve veze sa pelenama, spavanjem ili sledećim obrokom.

Želim da nekada budem potpuno beskorisna.

Želim da budem beskorisna, a da mi ne kažu da sam loša majka i da neko slučajno ne pomisli da ne uživam u majčinstvu. U kalendaru pored posla, obaveza, vrtića, pedijatra i svega ostalog može da stoji i pregled dojki, ginekološki pregled, kontrola koju već neko vreme odlažem. Osam sati za posao koji volim. Ručak koji ću pojesti sedeći. Kafa sa prijateljicom. Vreme da budem sa svojim detetom. Sve deluje malo kada se uporedi sa onim što čeka na drugoj strani dana, ali baš tako valjda i nastaje vreme za sebe. U komadima, između svega ostalog.

Kako priroda nalaže, svakom kraju dođe novi početak, svakom danu dođe veče, i obrnuto. Beba zaspi, kuća utihne taman toliko da mogu da čujem mašinu za veš (iako nova, zvuči kao pista za sletanje aviona), i sednem. Gledam u jednu tačku na zidu. Neko vreme je samo moje.

Sutra je smišljeno. Sutra ću već imati šta da radim.

Fotografije: Anja Pantelić