Prvo „ne“ je stiglo. I šta ćemo sad?

Kada dete kaže ne prvi put, to je obično znak da je otkrilo čarobnu reč. Ne. Neće da obuče jaknu. Neće da sedne u kolica. Neće bananu, iako ju je tražilo pre trideset sekundi. Neće da ide kući iz parka. Neće da opere zube. Neće čak ni ono što je samo tražilo. Roditelji se tada često pitaju gde je nestalo ono dete koje je do juče uglavnom sarađivalo i kada se tačno ličnost sa vrlo čvrstim stavovima uselila u kuću. Kada dete kaže ne, to može da bude naporno, posebno kada se ista reč ponavlja iz dana u dan i za apsolutno sve.

Međutim, prvo ne zapravo predstavlja važan razvojni trenutak. Dete počinje da otkriva da ima svoju volju i da može da utiče na ono što se oko njega događa.

Kada dete kaže ne?

Nakon što smo decu obukli, spremili i poslali u vrtić, došlo je vreme da se bavimo nešto negativnijim temama. Deca počinju da koriste ne u različitim uzrastima, a kod mnogih se ova reč pojavljuje tokom druge godine života, kada postaju sve svesnija sebe i svoje odvojenosti od roditelja. To ne znači da će dete jednog jutra ustati i odlučiti da je od sada protiv svega. Razvoj nije toliko uredan i linearan proces. Nekada će ne doći kao odgovor na pitanje, nekada kao odbijanje, a nekada će dete jednostavno ponavljati reč zato što je shvatilo da ona ima efekat. Postoji nešto prilično fascinantno u tom trenutku. Dete prvi put ozbiljnije testira pitanje: Ako kažem ne, šta će se dogoditi?.

Ne nije uvek stvarno odbijanje – ponudite ograničen izbor

Kada dete kaže ne, to ne znači nužno da je donelo čvrstu odluku da nešto ne želi. U ranom uzrastu, ne je često način da dete pokaže potrebu za samostalnošću i kontrolom u trenutku kada još nema mnogo drugih načina da to izrazi. Zato se isto ne može pojaviti i kada dete zapravo želi ono što mu nudite, ali želi da učestvuje u odluci.

Upravo zato može da pomogne kada roditelj detetu ponudi ograničen izbor. Umesto pitanja da li želi da se obuče, kada je oblačenje svakako deo plana, korisnije je ponuditi mu izbor između dve majice ili pitati koje cipele želi da obuje. Na taj način granica ostaje jasna, ali dete dobija prostor da samo donese jednu malu odluku. To može da bude dovoljno da se potreba za samostalnošću ne pretvori u nepotrebno natezanje.

Ako detetu ponudite dve mogućnosti, dobro je da budete spremni da prihvatite bilo koju od njih. Na taj način ono postepeno uči da ima uticaj na ono što mu se događa, ali i da postoje stvari koje nisu predmet pregovora. To je prilično dobra osnova za razvijanje samostalnosti.

Zašto dete baš tada počinje da se suprotstavlja?

Pojava reči ne ima dosta veze sa tim što dete postaje svesnije sebe, svojih želja i sopstvene volje. Kako raste, počinje da primećuje da može da utiče na ono što se oko njega događa i da njegovo ponašanje izaziva reakciju drugih ljudi. To je važan deo razvoja samostalnosti, iako roditeljima u svakodnevici ne mora uvek delovati naročito praktično.

Istovremeno, dete još nema dovoljno razvijene veštine da uvek objasni šta želi ili zbog čega je frustrirano. Zato se ponekad iza jednostavnog neću krije potreba za još malo vremena, želja da nešto uradi samo ili frustracija zato što odrasli odlučuju umesto njega. Suprotstavljanje je deo učenja autonomije, a ne automatski znak da dete postaje neposlušno ili teško.

Kada dete kaže ne i kada ne postane odgovor na sve

Postoji period kada dete kaže ne toliko često čuje da roditelju počne da deluje kao da je postalo detetova omiljena reč. Odbija doručak, pa onda traži upravo ono što je malo pre odbilo; neće da izađe, a kada krenete da odustanete, želi napolje. Takvo ponašanje može biti iscrpljujuće, ali je korisno imati na umu da dete ne koristi uvek ne sa istom namerom.

Nekada je to stvarno odbijanje, nekada način da proveri granicu, a nekada jednostavno reakcija na promenu ili prekid nečega što mu je u tom trenutku bilo zanimljivo. Zato obično nema mnogo koristi od dugog ubeđivanja. Kratka i jasna objašnjenja, dosledne granice i malo prostora za izbor često daju bolje rezultate. Ako dete ne želi da obuče jednu majicu, možda može da izabere drugu. Ako je vreme za pranje zuba, sama rutina ostaje ista. Cilj nije da dete uvek bude zadovoljno odlukom, već da postepeno nauči da može da izrazi svoje mišljenje i kada odgovor ipak ostane – ne.

Fotografije: Pexels