JATO intervju: Pet dečijih knjiga po preporuci pesnikinje Valentine Bakti
Nikada nije kasno za mišje štivo – reče Valentina Bakti na samom kraju našeg intervjua. I teško da je mogla bolje da završi razgovor o knjigama koje su obeležile njeno detinjstvo, oblikovale njen odnos prema pisanju i ostale negde između onoga što čitamo kao deca i onoga što tek kasnije u potpunosti razumemo. Za Valentinu, priča o dečijim knjigama počinje daleko pre konkretnih naslova – uz ekipu pesnika, časopis „Vitez“, svesku sa prvim pesmama i roditelje koji su verovali u njeno pisanje dovoljno da tu svesku pošalju redakciji.
Iz tog detinjstva stigla je i prva knjiga, ali i trajna ljubav prema Branku Ćopiću, Mumijevima, poeziji i jeziku kao jedinom slobodnom prostoru. U razgovoru za JATO, Valentina Bakti bira pet knjiga i otkriva zašto neke priče sa odrastanjem menjaju značenje, kako je njena mama postala prvi vodič kroz svet čitanja i zbog čega je Ježurka Ježić njena odabrana književna junakinja.
JATO intervju: Valentina Bakti
JATO: Kojih pet dečijih knjiga bi izdvojila kao one koje su te najviše oblikovale dok si odrastala?
VALENTINA BAKTI: Kad pomislim na knjige koje su me oblikovale, ali i na samo detinjstvo, prva asocijacija mi je zapravo čitava ekipa pesnika: Nedeljko Popadić, Dobrica Erić, Moša Odalović, Pero Zubac, Raša Popov, Bora Đorđević… „Vitez“ je bio moj omiljeni časopis za decu, a moji roditelji su kasnije uradili ludu stvar: poslali su moju svesku sa pesmama na adresu redakcije. Ispostavilo se da će ekipa mojih omiljenih pesnika, na čelu sa Nedeljkom Popadićem, objaviti moju prvu knjigu.
Kasnije je Nedeljko Popadić sa pesnicima došao u Prokuplje, gde smo organizovali promociju knjige, ali i moj omiljeni deo, slavlje uz gitaru kod nas doma. Nastupi na „Vitezovom proleću“, a kasnije i širom Srbije, bili su lepši deo mog detinjstva.
Što se tiče konkretnih knjiga, tu su nezaobilazne „Ježeva kućica“ mog omiljenog Branka Ćopića, „Bela griva“ i „Mali princ“. Ako biram nešto što sam otkrila u kasnijem odrastanju, tu je i „Veliki iskorak male kornjače“, kao i ostale knjige iz te edicije u izdanju kuće JRJ.
JATO: Postoji li dečija knjiga za koju veruješ da je, možda i nesvesno, ostavila trag u tvom pesništvu?
VALENTINA BAKTI: Možda je to zbirka „Čemu služi srce“ Nedeljka Popadića, ne znam. Toliko mi je knjiga i stihova za koje sam mislila da sam ih zaboravila trenutno u glavi da se ne vezujem nužno za jednu knjigu. Verujem da bi se prepoznavanje u književnosti najpre desilo zato što je neko morao da mi pokaže da takav svet uopšte postoji: pozdravite moju mamu! Ona me je rano uvela u svet čitanja i pisanja, pa mi je pisanje postalo najprirodniji način da se izrazim, izjasnim i razumem. Zahvaljujući njoj desila se ne samo ljubav prema knjigama, već i osećaj da u jeziku mogu da budem slobodna.
JATO: Koja junakinja iz dečije književnosti ti je oduvek bila najbliža – ili ti je to postala tek kada si odrasla?
VALENTINA BAKTI: Opet bih prvo rekla: moja mama. Ona je u mom detinjstvu, ali i kasnije, igrala uloge svih junakinja. Ne mogu da ne spomenem njenu i tatinu posvećenost i poverenje prema meni jer mislim da je to baš važno za sve što je kasnije došlo.
Ako ipak biram književni lik, onda je to Ježurka Ježić iz „Ježeve kućice“ Branka Ćopića. Znam, nije junakinja, ali mi je oduvek bio naročito blizak. „Ježeva kućica“ je jedna od onih knjiga koje odrastanjem ne prerastamo, već ih čitamo drugačije. Kao dete u Ježurki prepoznajemo njegovu hrabrost i istrajnost, a kasnije nam postaje zanimljivije ono što stoji iza njegove privrženosti kućici.
Kod Ćopića mi je posebno drag taj spoj lakoće, humora i nečeg mnogo ozbiljnijeg što se nikada ne nameće kao pouka. Ježurka svoju kućicu ne brani zato što je velika, lepa ili vredna u tuđim očima, već zato što je njegova. I upravo mi je ta jednostavna, gotovo tvrdoglava vernost sopstvenom svetu danas možda još bliža.
A onda pomislim na Ćopića i na sve ono što je napisao: „Ježevu kućicu“, „Orlove rano lete“, „Magareće godine“, „Bosonogo djetinjstvo“, „Baštu sljezove boje“, „Doživljaje Nikoletine Bursaća“, „Osma ofanziva“… Od dečje književnosti do romana, ratnih priča, satire i autobiografske proze, umeo je da obuhvati čitav jedan svet, a da u njemu sačuva i humor i nežnost, i ironiju i tugu. Što više mislim o njegovom književnom svetu, sve mi se čini da Ježurka možda i nije moj jedini junak iz Ćopićevih knjiga. Ćopić je, zapravo, junak mog detinjstva.
JATO: Koju dečiju knjigu bi prvi put pročitala svom detetu ili preporučila svakom mališanu, i zbog čega baš nju?
VALENTINA BAKTI: Upoznala bih ga sa Mumijevima: belim, trbušastim trolovima sa velikim njuškama koji podsećaju na nilske konje, ali i sa njihovim prijateljima, od kojih mi je najdraži bio Snufkin, Mumijev najbolji drug. On je tihi lutalica i filozof koji svira usnu harmoniku, voli prirodu i sa dolaskom zime odlazi na jug. Ove magične i avanturističke likove stvorila je čuvena finska književnica i ilustratorka Tuve Janson.
Do nas je prvo stigao crtani film, a kasnije smo se posvetili knjigama. Kažem „do nas“, jer je gledanje Mumijevih vikendom dok doručkujemo jedna od omiljenih uspomena mog detinjstva. Zato je moj izbor „Čarobnjakov šešir“ Tuve Janson.
Ova knjiga slavi prihvatanje i toplinu porodice: kuća Mumijevih je mesto gde su svi dobrodošli. Bez obzira na to koliko su gosti čudni, uplašeni ili ekscentrični, Mama Mumi će im uvek ispeći palačinke i spremiti krevet, slaveći ideju o domu kao apsolutno sigurnom mestu. Knjiga poseduje redak balans, istovremeno je beskrajno zabavna deci, ali i odraslima. Dok će mlađi čitaoci uživati u transformacijama, letenju na oblacima i skrivenom blagu, odrasli će prepoznati prelepu, melanholičnu životnu filozofiju o slobodi, prolaznosti i važnosti zajedništva. Sam stil pisanja je topao, vizuelan i prožet originalnim, prepoznatljivim ilustracijama koje je autorka sama nacrtala. Svakako, možete pogledati i crtani.
JATO: Koja dečija knjiga još uvek čeka da je pročitaš, a već dugo je na tvojoj listi želja?
VALENTINA BAKTI: Nisam čitala gospodina Džeronima Stiltona, sigurno ću mu se posvetiti nekada. Nikad nije kasno za mišje štivo.
Fotografije: Marina Vasilevska; Instagram (@valentina_bakti)