Šta jeste, a šta nije Montessori princip?

Roditeljstvo danas više nego ikada dolazi sa osećajem da uvek postoji još nešto što možemo da uradimo – da bolje razumemo dete, preispitamo način na koji ga vaspitavamo i pronađemo pristup koji će mu pomoći da razvije svoje potencijale. Nije zato čudno što su različite pedagoške metode poslednjih godina postale tema razgovora među roditeljima, a Montessori metoda se posebno izdvojila kao pravi buzz word – kako u vrtićima i školama, tako i u svakodnevnom roditeljstvu.

Pre nego što se osvrnemo na njene principe, ne bi bilo loše da se podsetimo kako je nastala i sa kojom idejom. Razvila ju je italijanska doktorka Maria Montessori početkom 20. veka, oslanjajući se na posmatranje dece i istraživanja o njihovom razvoju i učenju. Montessori je bila među prvim ženama koje su u Italiji stekle diplomu medicine, a posebno se bavila psihijatrijom i pedijatrijom. Njena prva zapažanja nastala su tokom rada sa decom u psihijatrijskim ustanovama, gde je uočila koliko okruženje, stimulacija i mogućnost samostalnog rada mogu da utiču na njihov razvoj. Kasnije je svoja zapažanja nastavila da proverava kroz rad sa decom, eksperimentišući sa okruženjem, materijalima i načinima na koje im se određene aktivnosti predstavljaju.

Koji su to osnovni principi Montessori pristupa?

Upravo je iz te ideje nastao Montessori metoda – ne kao skup pravila koje roditelj treba slepo da prati, već kao način da se detetu omogući podsticajno okruženje u kojem može da istražuje, uči i postepeno postaje samostalnije. Dete je u centru ovog pristupa, ali to ne znači da odrasla osoba ima sporednu ulogu. Naprotiv, jedna od ključnih ideja Montessori metode jeste da odrasla osoba pažljivo posmatra dete, priprema mu okruženje i materijale i daje mu dovoljno slobode da samo uradi ono za šta je razvojno spremno.

U praksi, to znači da se detetu ne daje samo prostor za igru, već i prilika da učestvuje u svakodnevnom životu i kroz njega uči. Oblačenje, spremanje stvari, sipanje vode, pripremanje jednostavnog obroka ili briga o biljci mogu biti deo ovog pristupa jednako kao i rad sa posebno dizajniranim Montessori materijalima. Ideja je da dete kroz konkretne aktivnosti razvija koncentraciju, koordinaciju, sposobnost rešavanja problema i, pre svega, osećaj da može nešto da uradi samo. Zato je u Montessori okruženju važno da stvari budu detetu dostupne i prilagođene njegovom uzrastu, ali i da postoji jasna struktura – dete ima slobodu izbora, ali unutar unapred postavljenih granica.

Drugim rečima, Montessori ne znači da odrasli stalno govori detetu šta da radi, ali ni da ga jednostavno pusti da se samo snalazi. Uloga odraslog je da napravi uslove u kojima dete može da istražuje, pogreši, ponovi i vremenom savlada određenu veštinu. Upravo ta ravnoteža između slobode i strukture jedna je od osnova Montessori pristupa – i ujedno ono što se često izgubi kada se Montessori svede samo na estetiku, drvene igračke ili samostalno dete.

A šta nije Montessori metoda?

001 // Montessori ne znači da treba pustiti dete da radi šta god poželi

U ovom pristupu dete jeste slobodno da bira aktivnost, ali ne bira bez ikakvog okvira. Okruženje je unapred pripremljeno, aktivnosti su pažljivo odabrane, postoje pravila zajednice, a odrasla osoba posmatra dete i interveniše kada je potrebno. Slobodan izbor zato ne znači odsustvo granica, već mogućnost da dete bude samostalno unutar smisleno postavljenih granica.

002 // Nije sve u estetičnim igračkama

Montessori metoda nije ni sinonim za drvene igračke, neutralne boje i minimalističku dečju sobu. Iako su specifični Montessori materijali važan deo metode, njihova suština nije u tome da budu od drveta ili estetični, već u tome što imaju konkretnu razvojnu i obrazovnu svrhu. Zato igračka na kojoj piše Montessori sama po sebi ne znači da je dete dobilo Montessori iskustvo.

003 // Naziv Montessori nije zaštićen, ali ga mnoge ustanove koriste

Ako roditelj želi da prepozna šta se zaista krije iza Montessori etikete, postoji nekoliko konkretnijih stvari na koje može da obrati pažnju. Za početak, važno je znati da naziv Montessori sam po sebi nije garancija određenog standarda – reč je u javnom domenu, pa je mogu koristiti različite škole, vrtići i proizvođači, bez obzira na to koliko dosledno primenjuju Montessori principe. Zato je korisnije gledati šta se zapravo dešava u okruženju.

Montessori učionice tipično imaju mešovite uzrasne grupe, posebno dizajnirane materijale koji detetu omogućavaju da kroz tzv. kontrolu greške samo uoči i ispravi ono što nije uradilo kako treba, kao i duže, neprekinute periode rada tokom kojih dete može da izabere aktivnost i zadrži se na njoj bez stalnog prekidanja. Još jedna karakteristika je oslanjanje na unutrašnju motivaciju, umesto na sistem nagrada i kazni kao glavni način podsticanja ponašanja. Cilj nije da dete radi nešto zato što će dobiti nagradu ili izbeći kaznu, već da postepeno razvija samodisciplinu i zadovoljstvo u samom procesu učenja.

Takođe, Montessori nije roditeljska metoda koja garantuje da će dete biti naprednije, samostalnije ili uspešnije od svojih vršnjaka. Iako su pronađeni neki pozitivni efekti Montessori obrazovanja u pojedinim akademskim i neakademskim oblastima, rezultati nisu isti za svaki ishod niti je Montessori metoda univerzalna formula za razvoj deteta. Ono što jeste u središtu ovog pristupa mnogo je jednostavnije: omogućiti detetu da u pažljivo pripremljenom okruženju uči kroz iskustvo, vežba samostalnost i postepeno preuzima sve veću kontrolu nad onim što može da uradi samo.

Fotografije: Pexels